Раде Драинац

Радојко Јовановић, алиас Раде Драинац, рођен је 4. августа 1899. у селу Трбуње, надомак Блаца. Његов кратки али (пре)бурни живот окончан је у Државној болници у Београду 1. маја 1943.

Сахрањен је на парцели 38 (гроб 509), без места становања, и без најближих сродника на сахрани, како је написано у регистру умрлих.

Аутентични боем, прећуткиван, јер није могао бити уклопљен у комунистички клише књижевно-политичке елите, одмах после Другог светског рата. Не бавећи се формом толико колико други песници његовог доба, тражећи стално у оквиру једног и сличног он је био уверен да је непатворен песнички говор важнији од форме и то му је у оним најсрећнијим тренуцима полазило за руком.

Његова анакреонтска строфа, када је користи, са наглим ритмичким резом у четвртом стиху, чини га непоновљивим у нашој лирици. Ипак, ревалоризацију његове лирике тек очекујемо, а тиме и наш крај, сатисфакцију, што је „изнедрио“ једну овакву личност.

Чика Душко Јовановић

Рођен у селу Трбуње у општини Блаце, по професији адвокат; први секретар обновљеног Планинарског савеза Србије и тридесетогодишњи председник планинарског друштва „Победа“, са седиштем у Београду; велики планинар и планинарски активиста;

На Рајцу (Сувобор) постоји планинарски дом саграђен 1952. године од стране Планинарског друштва „Победа“ под каснијим називом „Чика Душков Дом“;

Био је један од водећих активиста соколских организација између два рата; вероватно напознатија личност везана за спорт, а потекла из наше Општине;

Спортска хала у Блацу, изграђена почетком 90-тих година прошлог века носи његово име, Одлуком Скупштине општине Блаце, од 07.05.2003. године.

Добривоје Стошовић

Највећи политичар између два светска рата у целој Топлици, неспорно. Био је члан Демократске странке, којом је шефовао чика Љуба Давидовић, па као такав припадао углавном опозицији, закључно са крајем диктатуре краља Александра Карађорђевића.

Међутим, потом приступио Југословенској радикалној заједници (Јереза) хетерогене странке, која је подржавала владе после избора 1935. и која се састојала од српских елемената под г. Стојадиновићем, словенских клерикалаца под г. Корошеца, и босанских Муслимана под г. Спахом, непопуларна у широким масама, због г. Стојадиновића који није имао разумевања и оданост демократским начелима, па бива члан најпре прве владе Милана Стојадиновића (од 24.06.1935. до 21.12.1938. године, најпре као министар народне просвете, а од краја 1937. уместо овог министар јавних радова), и друге владе др Стојадиновића (од 22.12.1938. до 05.02.1939. године, као министар шума и руда);

Изузетно помогао земљаку Раду Драинцу, да дође до најглавнијих издавача у Београду, ради штампања дела, пошто су били врло блиски;

Сматра се највећим задужбинаром Блаца.

Вучко Пантић

Био елементарно писмен, наредник у чувеном II пешадијском пуку „Кнез Михајло“ („Гвоздени пук“).

Један од првих припадника четничке комитске организације Косте Миловановића – Пећанца; вредан и способан створио на командном месту Расински одред, од скоро 1.500 четника, који су у Топличком устанку ослободили Блаце, где постаје први командант Блаца; ближи у устанку био Кости Војиновићу, а његова супруга Роса, била је такође важан актер устанка (убијена од комуниста пред крај II светског рата).

Иако је после I светског рата поклонио плац за изградњу школе у Лазаревцу, где је живео, а после II светског рата имање му конфисковано, управо још су он и супруга представљали непријатеље као припадник „перјанице“ побуна народа 1917. године; као припадник четника Драже Михаиловића, легалног министра војске и морнарице у владама проф. др Слободана Јовановића и Милоша Трифуновића, у Лондону, умро од тифуса у Босни, те сахрањен у порти цркве у Модричи;

Радош Јовановић – Сеља (1912-1965)

Потиче из велике, у то време познате породичне заједнице, чији се родоначелник Јован – Јоза Јовановић, населио у село Доње Гргуре код Блаца, после ослобођења Топлице, 1878. године.

Бавио се просветно-педагошким радом у Нижој пољопривредној школи, углавном у Прокупљу, да би после студијског боравка у Дрездену добио одобрење управе Моравске бановине у Нишу да у француском граду Тулузу, специјализира винарско-подрумарску грану, да би 1940. године положио Пољопривредни факултет у Тулузу и стекао звање инжењера агрономије.

До пре II светског рата, није био члан КПЈ, а на почетку рата постао члан ове политичке организације која је у то време била најактивнија, да би током рата био један од најагилнијих партијских радника и антифашистичких бораца у читавој Топлици, те је као секретар Окружног комитета КПЈ за Топлицу допринео ослобађању Блаца, у II светском рату на Велику Госпојину 1944. године, пробојем Оперативне групе дивизија под командом Пеке Дапчевића.

После рата један од највиших политичких функционера не само у Топлици, народни посланик као кандидат Народног Фронта, на првим изборима, 11.11.1945. године, од јесени 1947. године, и републички посланик, био помоћник министра за индустрију, а од 04.12.1946. до 05.9.1948. године министар финансија у Влади НР Србије др Благоја Нешковића.

После окончања дипломатске каријере, 1963. године, изабран за савезног посланика, и био активан у спољнополитичком одбору Савезне скупштине све до трагичне погибије, која га је задесила 13.12.1965. године, на путу из Топлице, на средокраћи између Јагодине и Ђуприје, у свом путничком ауту.

Био дипломатски представник ФНРЈ највишег ранга (амбасадор: Румунија од 1948. до фебруара 1950. године), у Грчкој (1950 – 1954), Бразилу (1955 – 1957) и Бугарској (1957 – 1962), а у међувремену је кратко време (1948.) био и пуномоћник министра спољних послова Владе ФНРЈ, на чијем челу је био Јосип Броз – Тито.

Сава Вукомановић

Рођен у Суваји око 1900. па до ратова 1912. није могао да стекне знатнију писменост, песнички дар добио је упућивајући се на оскудну литературу, народну и уметничку поезију из читанки; као непунолетан приступио побуњеном народу југа и истока Србије, током тзв. Топличког устанка, још у марту 1917, јер је он попут Филипа Вишњића у вртлогу догађаја могао да слуша и види све значајније људе и догађаје, и да пева о њима. Његов песнички рад сводио се на песнички дневник. Певао је епским десетерцем, тзв. „српским стихом“.
По блачком књижевнику Драгољубу Аврамовићу – Гоцану, „захваљујући њему, Топлички устанак није био само епизода из живота једног народа“ (,,Настава и завичај“ 1996.)

Средином 1932. године, највероватније у штампи четничког удружења из Куршумлије, изашла је његова књига песама ,,Топлички устанак у народним песмама“, у суштини десетерац са обавезном и нападном римом.

Умро је од туберкулозе, у Државној болници у Београду.

Драгољуб Гоцан Аврамовић

Рођен 1931. године, и практично читав полувековни радни ангажман провео у Блацу, баш тамо где се родио и учио, углавном као средњошколски професор народног језика.

Сматрајући, ваљда, своју патриотску обавезу да ван свог стручног позива допринесе блачком крају, написао је следећа дела:

  • Век школства у Блацу (1890-1990)
  • Топлички устанак у песмама Саве Вукомановића
  • Настава и завичај и
  • Албинов противгамбит (роман, два издања: 2003. и 2004. године)

У сваком случају немерљива је његова помоћ на терену чувања од заборава блачке прошлости, у свим сегментима друштва.

Политички се ангажовао, те био први председник општинске организације Српског покрета обнове, биран је и за одборника Скупштине општине Блаце по већинском изборном систему у кварту у којем је живео (1996-2000) на листи коалиције „Заједно“.

Живео је до јануара 2006. године.

У атмосфери паланачког канибализма и инквизиторског егзорцизма, на арени надмоћног црвеног демагошког популизма, псеудоавангардизма, социјалног дарвинизма и камелеонског каријеризма, зависти, пакости и лицемерја, пустињачком упорношћу и отпорношћу сачувао (је) просветитељски дигнитет, чистоту „свештеног знања“ и лични интегритет, стручни и морални, урођену отменост.

Др Драгољуб В. Мирковић, „Топличке новине“, III/2006.

Коста Војиновић 1891-1917

У Топлици и Kосаници ратовање је некада било често и невољно занимање. У тој области, колевки слободарства, голоруки горштаци су јуначки бранили слободу, част, достојанство и прадедовска огњишта. Око тих огњишта и данас живи прича о народној буни на југу Србије, о Топличком устанку 1917. године, када се народ дигао против насиља окупаторских немачких, аустроугарских и бугарских војски.

Народ ових крајева, једини у тада поробљеној Европи, побунио се против регрутовања српских младића у бугарску војску, терора окупатора и намере Бугара да, регрутовањем способних Срба од 17 до 50 година старости, пошаље на фронт и натера их да пушке упере на рођену браћу.

По шумама и селима Kопаоника најпре су се појавиле групе одметника. Међу њиховим предводницима убрзо се прочуо Kоста Војиновић Kосовац, резервни потпоручник српске војске, рођен у Смедереву 1891. године, студент Више трговачке академије у Бечу. У Балканским ратовима 1912. и 1913. године налазио се у Јадарском четничком одреду мајора Војина Поповића. Пре рата је често виђан у београдској кафани „Златна моруна“, иначе, стецишту младобосанаца и других родољуба. Његови су се преселили из околине Вучитрна у Смедерево, па му отуда назив Kосовац. Војиновић остаје рањен приликом повлачења српске војске у Kосовској Митровици, код оца Јована, који се у том граду налазио на служби на железници.

По излечењу, у лето 1916. године, на Kопаонику формира Ибарско-копаонички комитски одред, који је под својом управом, од територија ондашњег Kосаничког среза имао Жучку, Луковску и Блажевску општину, а од Прокупачког среза Трбуњску и Блачку општину.

Kоста Војиновић, храбар и неустрашив, по формирању одреда, пресреће и уништава аустроугарске жандармеријске чете на Kопаонику. Често прелази у Топлицу и замеће чарке с Бугарима. Обилази села и формира комитске чете, настојећи да задобије поверење народа и обезбеди непрекидно ширење мреже народног отпора.

Према казивању преживелих комита, али и обичних људи са којима се Војиновић свакодневно сретао у пределима Топлице, Kосанице, Kопаоника и југа Србије, он је остављао утисак веома способног официра, који је умео да придобије људе. Где год би се појавио, причали су ратници ових крајева, уливао је сигурност, самопоуздање и поверење, а истовремено је представљао опасност за окупатора.

Наредне зиме, тачније 13-26. фебруара, устаници ослобађају Kуршумлију. Ту Војиновић проглашава устанак, чији пожар брзо прелази границе Kосанице и Топлице и захвата Јабланицу, Расину и Понишавље. Ослобођени су Блаце, Прокупље, Лебане, Медвеђа, Рибарска Бања, Сокобања, устаници су продрли у предграђе града Ниша…

Ослобођена територија, са 13.000 устаника, није могла дуго да се брани. Удружене снаге окупатора, са пет дивизија, у крви су угушиле устанак, наставиле са жестоким насиљима у области Топлице, Kосанице, Јабланице, Пусте Реке, Поморавља и Расине. Погром над становништвом ових крајева био је стравичан. У поткопаоничком крају горела су многа села: Сагоњево, Сеоце, Бело Поље, Мрче, Kалиманци, Блажево, Kоњува, Иричићи, Kрчмаре…

У другој половини марта 1917. године окупатор је предузео широку акцију да ухвати војводу Војиновића.

У селу Гргуру, где је Војиновић децембра 1917. године дошао да прослави крсну славу, Старог Светог Николу, вођене су вишедневне борбе с Бугарима. Видевши да се нашао у окружењу окупатора, војвода се склонио у воденицу у Церовици. Да не би жив пао у руке непријатеља, последњи метак је сачувао за себе.

На понуду непријатеља да се преда, одговорио је: „Часном српском официру не доликује да се жив преда. Ја се најмање бринем за свој живот, јер сам га жртвовао за свој род. И докле год не постанемо слободни, дотле неће да буде људи који ће ићи у народ и опомињати га да је време да се сам ослободи, па ако не буде Војиновића, биће других“.

Последњу жељу да буде сахрањен на месту страдања окупатор је испунио. Војиновић је сахрањен ту, покрај воденице, а после ослобођења капетан с Преполца Вукоје Тодоровић, Војиновићев рођак (Вукојева супруга и мајка Kосте Војиновића биле су сестре), пренео је посмртне остатке вође устанка из Церовице на сеоско гробље у Горњем Гргуру. У порти цркве Светог Јована у Горњем Гргуру, где се сваке године 7. јула одржава традиционални народни сабор, Kости Војиновићу је подигнут споменик.

Обележје је посвећено и гргурском проти Димитрију Димитријевићу, неко време учитељу у Барбатовцу, једном од седам добровољаца, који су из Бабице, на Kопаонику, пешице, однели Војиновићево писмо Српској врховној команди у Солуну, а такође и Војиновићевим друговима и жртвама Топличког устанка.

Иако Коста Војиновић није био из овог краја, његова мајка води порекло са ових простора, а он сам је волео Топлицу и често је обилазио, тако да га народ овог краја сматра својим…