Село Трбуње, шест километара од Блаца, на 426 метара надморске висине познато је као родно место двеју великих личности – познатог српског песника Радета Драинца и Чика Душка Јовановића, великог планинара и свестраног спортисте.

Душан Јовановић алијас Чика Душко, рођен је 1903. године у селу Трбуњу у општини Блаце. Након завршетка гимназије студирао је Правни факултет, а 1936. Године полаже адвокатски испит. Био је први човек који је у Србији играо одбојку чиме је у тадашњој Kраљевини Југославији постао зачетник овог спорта.

У просторијама основне школе Kраљ Петар Први, код Саборне цркве у Београду, са Љубицом Павићевић и др Ивом Рибаром био је оснивач првог смучарског клуба у Београду и његов први секретар. Организовао је прву смучарску параду и прво смучарско првенство на Авали, основао је библиотеку на Рајцу и организовао прво сплаварење Дрином. Основао је прво планинарско друштво Победа чији је председник био пуних 30. година.

Један је од оснивача планинарског савеза Србије, написао је текст песме за Победину химну на мелодију песме Америчких ренџера.

У знак сећања на овог свестраног спортисту једна улица у Београду носи његово име као и планинарски дом саграђен на Рајцу а постоје и чувене Чика Душкове Рајачке стазе које Победини планинари обилазе сваке године. Спортска хала у Блацу носи његово име. Са Љубицом Павличевић, професорком хемије, физике и телесног васпитања у првој и другој женској гимназији и учесницом Олимпијаде у Берлину 1936. године, Хелсинкију 1952. и Риу 1960. године, ступио је у брак 1937. године, са којом има два сина Војислава и Мирослава.

Великом планинару и свестраном спортисти, чика Душку Јовановићу у част, у његовом родном селу Трбуњу сваке године организују се сеоске спортске игре које традиционално посећује велики број планинара.

У центру родног места, Чика Душку Јовановићу направљен је споменик у облику стене на којој може и да се пење. Творци идејног решења споменика су Влада Матковић, председник планинарског друштва Победа и Борис Мићић, потпредседник овог планинарског друштва и председник Планинарског савеза Србије.

Још једна значајна личност чији корени вуку из овог села је и познати српски песник Раде Драинац – песник, приповедач, романсијер, есејист, новинар (16.8.1899. – 1.5.1943.)

Родио се у сиромашној сеоској породици Јовановића. Отац Недељко – самоуки зидар, печалбар, предузимач; мајка Руменија – домаћица. На крштењу је добио име Радојко, које ће у двадесет трећој години, заједно са презименом Јовановић, заменити у књижевно –  Раде Драинац.

Основну школу завршио је у Блацу. Године 1911. дају га на обућарски занат у Прокупљу, који он напушта и уписује се у прокупачку гимназију, да би по завршеном првом разреду прешао у гимназију у Крушевцу. У лето 1913. бежи од куће и неко време проводи у Београду. Као средњошколац, прелази 1915. са српском војском преко Албаније. У Француској је од јануара 1916, где наставља школовање: најпре у Лиону, потом у Сент Етјену и Болијеу. Предан писању, занемарује школу и одмах по завршетку рата стиже у Париз, где једно време ради у фабрици, да би се почетком 1919. сасвим препустио боемији.

У Србију се враћа с пролећа 1919, а од јесени исте године, иако са честим прекидима, Београд постаје место његовог сталног боравка. „Одомаћује“ се у кафани „Москва“, главном састајалишту модернистички настројених писаца и уметника – повратника из рата. У листовима Балкан, Београдски дневник и Стара Србија отпочиње 1920. новинарску каријеру, коју ће касније наставити у Новостима, Самоуправи, Времену, Правди и Политици: новинско репортерство и путописни извештаји са југословенских простора и из иностранства (Грчка, Француска, Чехословачка, Пољска, Аустрија, Бугарска) биће му главни извор материјалне егзистенције.

Због честог побољевања, све више времена проводи у завичају. Објављује нове песме, полемише са социјалним писцима. Туберкулоза узима мах, лечење му не помаже и умире 01. маја 1943. године. Као сиромах без игде ичега, сахрањен је два дана касније о трошку Општине на београдском Новом гробљу. Глумац Миливоје Живановић рецитовао је његову песму „Нирвана“ док су спуштали ковчег у раку.

У кући која је задржала свој аутентичан изглед налазе се бројни експонати из времена када је у њој живео познати српски песник. У част великом песнику одржавају се и Драинчеви књижевни сусрети и Блаце Драинцу, а кућу током године обиђе велики број туриста. Кућа је отворена за посетиоце током целе године који овде долазе и организовано.

Trbunje 02
Trbunje 02
Trbunje 03
Trbunje 04
Trbunje 05
Trbunje 06
Trbunje 07
Drainceva Kuca 02
Drainceva Kuca 01
Trbunje 01